Home  

Međunarodne vesti

Franc Šivic

Pčelarstvo - način života

Na južnoj strani Alpa, između italijanske Furlanije i hrvatske Slavonije, leži država dobrih pčelara. To je Slovenija. Spada među najmanje države Evrope i njenih stanovnika je jedva toliko koliko u gradovima Bukurešt ili Kejptaun, nešto manje od 2 miliona. Pčelara je oko 8000. Kratak račun nam pokazuje da na svakih 1000 stanovnika ima 4 pčelara, što govori da su Slovenci pravi pčelarski narod.

Bogata pčelarska tradicija

Nekada, dok ljudi nisu poznavali šećer, skoro nije bio slovenačkog domaćinstva koje pored drugih domaćih životinja nije imalo i pčele. Med je bio jedini zaslađivač a vosak neophodna sirovina za izradu sveća. Pčele su gajene u niskim drvenim košnicama, koje su slagane jedna uz drugu, u nekoliko dugačkih redova.Te košnice se zovu “kranjići”. Za njih su u zaklonjenom delu voćnjaka gradili drvenu kućicu, gde su sva pčelinja društva bila pod jednim krovom i zaštićena zimi od snega i mraza, leti od od sunčane pripeke. Zbog nekih prednosti, takvi pčelinjaci i danas su svuda po Sloveniji jako omiljeni i svojom pojavom oplemenjuju kulturnu sliku predela. 

Seoske galerije 

Sredinom 18 veka na području današnje Slovenije, koje je tada pripadalo Austro-Ugarskom carstvu, pojavila se jedinstvena ljudska umetnost: slikanje prednjih zidova košnica. To je bilo doba kada se masovno oslikavalo seosko pokućstvo i kada su nastajale slike na staklu. Glatke drvene daščice na pročeljima košnica kao da su izazivale tadašnje umetnike i tako su na njima počele da nastaju slike, kojima se danas divimo u pčelarskom muzeju u Radovljici.

Prosti pčelinjaci su postali prave umetničke galerije na otvorenom. Oko njih su se sakupljali mladi i stari  i divili se slikama koji su predstavljale istorijske prizore, prizore iz Svetog Pisma i iz svakodnevnog života. Pčelama su slike na košnicama omogućavale bolju orijentaciju a pčelarima pomagale da lakše razlikuju košnice među sobom i tako zapamte, koja se rojila a koja ne. 

Učitelj pčelarstva

U početku nastanka prvih slika na košnicama pada i delovanje velikog pčelarskog učitelja slovenačkog roda, Antona Janše. Rodio se 1734. godine u idiličnom selu Breznica, blizu Bleda. Kao dečak, radio je na selu i bavio se gajenjem pčela i slikarstvom. Želja za boljim obrazovanjem ga je odvela u Beč, gde je 1769. godine uspešno završio slikarsku školu. Janši tada nije bilo suđeno da postane slavni slikar, kako je to uspelo njegovoj braći. Austrijska kraljica Marija Terezija je u to vreme formirala pčelarsku školu u Augartenu i Janša je postao njen prvi pčelarski učitelj. Temeljno poznavanje života pčela, što je doneo iz zavičaja, izvanredan dar opažanja i prirodna bistrina, pomogli su mu da se pročuje kao odličan teoretičar i praktičar na području pčelarstva.

Napisao je dve knjige na nemačkom jeziku, u kojima je objavio puno tvrdnji, koje su za to vreme izgledale neverovatne: da trutovi nisu nekakvi vodonosci, kako se do tada površno verovalo, već da su muške jedinke koje maticu oplođavaju u vazduhu, da je matica majka svim jedinkama u košnici, pa i trutovima, da stara matica izleti sa prvim rojem iz košnice, posle za njom mlada, da se pčele zaražene američkom kugom izleče pretresanjem u drugu košnicu i gladovanjem od nekoliko dana. To je metoda koja je danas upotrebljiva u praksi i Janša je preporučivao, iako se tada skoro ništa nije znao o bakterijama. Ko zna šta bi u pčelarstvu sve otkrio taj naš zemljak, da ga nije preduhitrila rana smrt u 39 godini.

Ostaje kao svetao uzor ne samo slovenačkim pčelarima, iz kojih je ponikao, već i austrijskim i Bečkim, među kojima je plodno radio, umro, i gde je sahranjen. 

Siva pčela

Sadašnja teritorija Slovenije je domovina sive pčelinje rase - kranjske pčele (Apis mellifera carnica). Slovenički pčelari je od milja zovu kranjska sivka zbog svetlo sivih dlačica na prstenovima zatka. Poznata je po svojoj mirnoći, vrednoći, skromnosti i odličnom osećaju za orijentaciju. Možda je zbog toga draga ljudima, da su je počeli gajiti na pčelinjacima blizu svojih prebivališta. Za njenu mirnoću saznali su i pčelari drugih naroda, najpre u Srednjoj Evropi, gde je bila zastupljena agresivna tamna rasa Apis mellifera mellifera. Tako je pred kraj 19 veka u našim krajevima počela živa trgoviina pčelama i rojevima, kasnije i maticama kranjske rase. Dugačka drvena košnica - kranjić, koja se otvarala otpozadi ili spreda, bio je kao naručen za pakovanje u vozove  i za prevoz na veće daljine. Do početka Prvog svetskog rata, specijalizovani slovenački trgovci izvozili su na desetine hiljada pčelinjih društava i u mnogo krajeva potpuno potisnuli autohtonu tamnu pčelu. Danas, njihovo delo nastavljaju odgajivači matica, koji svake godine prodaju oko 30.000 matica, većinom u zemlje srednje i zapadne Evrope, nešto i u prekomorske države.

Država meda

Uporedno sa živahnom trgovinom, u nekim krajevima Slovenije pojavili su se specijalizovani pčelarski sajmovi, na koje su po završetku letnjih paša, obično je to bilo 10. avgusta, seljaci dovozili na hiljade košnica punih meda i pčela. Kupci te robe bili su trgovci živim pčelama i medom, medovinom, kao i proizvođači sveća, koji su kupovani košnice zbog meda i voska. Pčele  su obično gušili sumporom, saće rezali, u posebnim presama ga stiskali, a vosak kuvali i pravili sveće. Veći deo meda su prodavali u zemlji ili izvozili u obližnje države, nekada su ga koristili za pravljenje medovine i mednog hleba. Pri tome je dolazila do izražaja slovenačka kreativnost i smisao za oblikovanje. Nastala je svojevrsna umetnost, koja se prenosila sa kolena na koleno i sačuvala do današnjih dana. Tako imamo u nekim krajevima, na primer u okolini Škofje Loke, prave umetnice, koje znaju da od mešavine meda, ražanog brašna i dodatka bibera, cimeta, karanfilića i potaše da naprave raznovrsne oblike mednog hleba, sa puno smišljenih ukrasa iz biljnog sveta. Taj hleb se nekada pravio za veće praznike i posebne prilike, kao što je na primer venčanje, a danas ga prodaju turistiima kao jedinstven suvenir iz Slovenije.

Prilagođena podneblju

Vratimo se ponovo kranjskoj sivki, sa kojom se uspešno pčelari u Sloveniji, Austriji i Hrvatskoj i u drugim državama srednje i istočne Evrope. Ta pčelinja rasa se tokom milenijuma prlagođavala klimatskim i pašnim prilikama u državi. Odlično podnosi hladne, snežne zime, česta kišna i vetrovita leta, i dobro koristi raspoložive paše, kada joj vreme to omogući. Jedna od njenih dobrih   karakteristika je otkrivanje i sakupljanje medne rose sa smreke i jelke, i u tom pogledu prevazilazi ostale rase. Poznavaoci joj pripisuju dobro izražen nagon za čišćenje, što utiče na njenu manju osetljivost na razne bolesti.

Kranjska pčela prezimljuje i u manjim zajednicama, sa skromnim količinama hrane, ali je njen prolećni razvoj eksplozivan, tako da ponekad već u mesecu maju zajednice dostižu svoj vrhunac razvoja. Brz razvoj iznenadi pčelare i ako im ne daju dovoljno prostora za gradnju saća i unos meda, brzo se pojavi rojevi nagon. Naklonost rojenju je osobina koja na velikim komercijalno orijentisanim pčelinjacima nije poželjna. Zato su stručnjaci na poljoprivrednom institutu u Ljubljani preuzeli zadatak da strogom selekcijom i odgajivanjem dođu do sojeva koji manje naginju rojenju i koji su tako prihvatljiviji za zahtevnije kupce pčela po svetu. Uporedo sa takvom selekcijom, teče i traženje sojeva koji ispoljavaju prirodnu otpornost na varou.

Prevoz pčela

Skoro 60% celokupne površine Slovenije pokriveno je mešanom listopadnom i četinarskom šumom, koja pčelama svake godine nudi više ili manje izdašnu pašu. Najpoznatije medonosne drvenaste vrste su jela i smreka, slede pritomi kesten, lipa, javor i divlja trešnja. Pčelinja društva su prilično ravnomerno raspoređena širom zemlje, što omogućava dobro oprašivanje gajenih i samoniklih biljaka, i zato prevoz na plantaže voćaka ili veće zasade uljane repice i deteline nije potreban. Ipak, u prošlosti se obavljalo prevoženje pčela iz krajeva gde je paša slabija na bolje paše, pre svega na šumska prostranstva.

Stari pisani zapisi govore da su seljaci nekada na leđima prenosili košnice iz nižih predela, gde su livade bile pokošene, na planinske pašnjake sa kasnijom vegetacijom. Za prevoženje ravnicom pravili su posebna vozila i volovima ili konjima vozili košnice na veće razdaljine. Pčelari su te prevoze organizovali pre svega sa ciljem da iskoriste bogata i prostrana polja heljde u okolini Ljubljane, Škofje Loke i Ptuja. Heljdu su sejali po završetku žetve pšenice, krajem juna, a cvetala je u drugoj polovini avgusta. Ako su vremenske prilike bile pogodne, pčele su nakupljale kvalitetnu i obilnu zimsku zalihu hrane, matice su zbog unosa nektara još jednom zalegale sve raspoloživo saće. Tako su pčele išle dobro snabdevene u zimu.

Predviđanje medenja

Danas, pčelari prevoze svoje pčele pretežno na šumske paše. Medenje jelke i smreke se javlja više ili manje redovno svake godine, ipak na svakom mestu veoma različito. Dobro organizovana služba za posmatranje i obaveštavanje o pojavi medljike na šumskom drveću služi da oni koji prevoze pčele dobiju tačne podatke o mestu i intezitetu medenja. Svake godine u slovenačkim šumama je nekoliko posmatračkih košnica na vagama, koje u određeno vreme automatski javljaju koliko su pčele sakupile meda. Na osnovu dobijenih podataka, pčelari odlučuju kada i gde će voziti svoje pčele na pašu. U tu svrhu koriste se pogodna prevozna sredstva, kao kamioni, prikolice i kontejneri, u koje se kao domine pakuju naše AŽ košnice. To su košnice lisnjače, koje se otvaraju otpozadi i koje su pre više od sto godina iz naših pčelinjaka potisnule romantične kranjiće sa naslikanim zidovima.

Zanimljivo je da se košnice nastavljače, kao na primer LR ili DB, na slovenačkom području nisu odomaćile kao na primer u susednoj Austriji. Da li je tome uzrok tradicionalna konzervativnost slovenačkih pčelara?

Pravog odgovora na to pitanje nema. Istina je, da smo slično našim precima, ipak veoma emocionalno vezani za pčele i zato im omogućavamo da žive u suvim, toplim košnicama, koje po lošem vremenu štiti velika i moćna streha. Kod nas, u govornom jeziku, pčela ne ugine već umre. Ljudi je osećaju i poštuju više od drugih životinja.

Amatersko pčelarenje

Godišnje proizvodimo oko 2000 tona meda, što zadovoljava domaće potrebe i zato uvoz nije potreban. Kada obilno zamede smreka i jela, ima viškova meda koje izvozimo. Slovenački med od jele ili smreke po kvalitetu ništa ne zaostaje za medovima koje vrcaju nemački pčelari u Švarcvaldu ili švajcarski u šumama Jure.

Pčelarstvom se bave ljudi najrazličitijih starosti i zanimanja. Preovlađuju amateri sa manjim brojem košnica i gajenje pčela njima predstavlja način kako provode slobodno vreme. Od svojih krilatih prijateljica uče se da razmišljaju i posmatraju, sa njima se vesele bogatom unosu meda, ili sa njima tuguju kada pčelinjak zahvati bolest. Zbog zaraznih bolesti, kakva je varoza, koja se ne može iskoreniti, sa godinama se među mladima smanjuje interesovanje za gajenje pčela. Stari pčelari umiru a mladih nema dovoljno da bi ispunili praznine u udruženjima pčelara. Ta tendencija je možda većinom zajednička za sve države starog kontinenta. U Sloveniji se trudimo da podmladimo pčelarske redove, tako da po školama formiramo sekcije, gde se u okviru slobodnih akttivnosti učenici upoznaju sa gajenjem pčela.

Ako od deset učenika koji preko godine pohađaju teoretsku i praktičnu nastavu iz pčelarstva, po završetku škole dva postanu pčelari, sekcija je ispunila svoju namenu.

Pčelarska organizacija

Iako je gajenje pčela radi dobijanja meda bila i do danas ostala osnovna svrha pčelarstva, druge koristi koje ima pčelar pored toga dobijaju na značaju. U okviru svog udruženja svako se oseti prihvaćen i dobrodošao, kao u svojoj kući. Sreće se sa istomišljenicima i kolegama, posavetuje se sa njima, izmenjuje iskustva i planira razne aktivnosti, kao što su stručna predavanja, izleti, izložbe, proslave društvenih godišnjica i još mnogo toga. Sve te razne pčelarske aktivnosti ga čine bogatijim i plemenitijim. Pčelarski savez Slovene je nastao pre 130 godina i njega čine 200 udruženja pčelara. Skoro svako društvo ima danas svoju zastavu. Ona prati svoje članove kada se vesele i zabavljaju, pa i u trenucima ozbiljnosti, kada se poslednji put poklanjaju nad otvorenim grobom nekog kolege. Istu starost kao naša organizacija ima stručni časopis “Slovenski čebelar” (Slovenački pčelar) koji člancima poučava svoje pretplatnike i informiše ih o događajima u pčelarskom svetu.

Zanimljivi su rezultati sociološke ankete koju smo izvršili među našim članovima. Ustanovili smo da deca iz pčelarskih familija, koje su većinom dobro situirane, imaju nadpsosečne uspehe u školi i da kasnije po završetku studija često zauzimau istaknuta mesta na području politike, privrede i kulture. Mnogi nisu sledili uzore svojih očeva i nemaju kontakt sa pčelama, ali priznaju da su im roditelji bili najvažniji uzori, od kojih su se učili istrajnosti, skromnosti, radu, da vole prirodu i svoju domovinu.

Sve to dokazuje da gajenje pčela u Sloveniji nije samo dobijanje meda već mnogo, mnogo više. To je način življenja.

Fotografije: Franc Šivic

Prevod sa slovenačkog: Predrag Cvetković