V E R O V A NJ A

Zimsko doba je vreme kada pčelari imaju malo više slobodnog vremena i koriste ga na raznorazne načine (što će reći: tačka dnevnog reda: razno). U radionici nešto rade, popravljaju, prepravljaju, dograđuju, proučavaju pčelarsku literaturu, idu na predavanja... Teme su razne, uglavnom ozbiljne, iz novije literature, prepričavaju se i porede stari načini pčelarenja, iskustva, a ima i šala, zavrzlama, verovanja. Za svakog po nešto. Tako sam i ja došao do jedne vrlo zanimljive priče koju mi je ispričao pčelar Vojimir Ćurčić kada smo u radionici skivali ramove za narednu sezonu. On je sada penzioner, a priča potiče iz vremena kada je radio u preduzeću Sloboda - Čačak (pre desetak godina).

Nalazio se u menzi na ručku kada mu je prišao kolega Petronije (veoma uzbuđen) i saopštio da je hodajući prema menzi primetio na grani roj pčela. Moguće je moguće, ali da nije vrana legla da se odmara, čuo se komentar radoznalih šaljivčina (pored menze, iza topoljaka ima otpadaka hrane, a na topolama ima vrana, da ne bude zabune, normalna pojava - primedba pisca koji sada radi u Slobodi). Ova vest je neuobičajena i izazvala je pažnju većeg broja radnika koji odmah pohitaše da osmotre to čudo. Neki su prekinuli ručak sa namerom da se vrate i nastave, ali ispostavilo se da se nisu ni vraćali jer je događaj bio zanimljiv i nesvakidašnji. Na licu mesta je konstatovano da je zaista roj ali procene kvaliteta su bile različite. Bez obzira na sve komentare, treba ga uhvatiti. Ali, kolega Petronije nije dozvoljavao nikakav komentar na pitanje: čiji će biti roj kada ga uhvate. Bio je jasan i glasan: roj je moj i tačka! Normalno - tvoj je, jer si ga ti prvi video, ali... Nema ali, roj je moj, opet ponavljam i tačka! Niko više nije imao nameru da polemiše sa kolegom Petronijem (koji je važio za autoritativnog – čitaj: nezgodnog kolegu). Odluka o vlasniku je doneta i tačka, složili su se jednoglasno, ali imalo je i dosta dobrovoljaca koji hoće da pomognu pri skidanju roja, i to je dobro i kolegijalno. Samo opet poče gunđanje - nesloga oko načina skidanja roja sa grane. Bilo je mnogo varijanti i ubeđivanja koji je plan najbolji i posle kraćeg većanja opet presudi kolega Petronije. Hitno je, da ne bi roj pobegao prekidamo diskusiju i koristimo ono što imamo, i počeo da skida košulju, zavezao rukave, zakopčao dugmiće, uvezao kragnu i tako napravio košnicu. Bez provere pao je zaključak da ovako nije dobro, pa je pomoć stigla od kuvarica u obliku stolnjaka i plastične kante. Neko je doneo nešto što liči na merdevine koje su u toku operacije pukle. Nekom srećom, regler koji se penjao uz njih samo se ugruvao - kažu, rođen je pod srećnom zvezdom. Pokušali su i sa viljuškarom, ali je bio kratak. Konačno obična vrljika je odradila svoje (nije se slomila). Posle uspešno obavljenog posla viljuškarista je izjavio da je zadovoljan što mu je kratak (izjava se odnosi na viljuškar). Kada je i zašto počelo ubadanje nije tačno ustanovljeno, ali je bilo dosta bežanije, pa i plača. Oni koji su gledali ovu scenu iz daljine nisu znali o čemu se radi, pa su alarmirali službu obezbeđenja, tako da su i oni brzo stigli, a bogami još brže i pobegli. I poneka kuvarica koja nije mogla a da ne gleda doživela je ubod, i uz psovku pobegla na radno mesto. Koliko je uboda i koliko je ubodenih bilo ne zna se tačno, i pored pokušaja da se to ustanovi. Nije ustanovljeno ni koga je najviše bolelo, ali koleginica Mica je najviše otekla. Zamislite, nisu joj priznali povredu na radu (ne znamo da li se žalila višoj distanci iako je pretila). Ipak, najhrabriji je bio kolega Pertronije – imao je razloga da se dokaže. Njega je šef kaznio zbog izazvanog nereda, a morao je i da časti da mu ne pobegne roj, da ga ne bije maler i da ima berićeta. Morao je da bude darežljiv da bi i roj bio darežljiv, ali najteže je bilo nagovoriti poslovođu da mu oprosti kaznu jer ako u startu bude malera, budućnost neće biti dobra. Konačno i to je uspeo, kako i pod kakvim uslovima zvanično se ne zna, ali ipak nije jeftino bilo. Morao je i merdevine da plati. Dugo vremena je gunđao i svodio račune, kao jeftinije bi ga došlo da je kupio roj, itd, itd.

Dugo se o tome pričalo i prepričavalo i bogami poče polako da se i zaboravlja. Možda je prošlo i dve godine dana od ovog događaja kada poče polako da se (u poverenju) saopštava i nastavak ove priče. Njega tačno niko ne zna ali se ipak tvrdi da ga ima. Tvrde samo oni koji nikada taj naknadni događaj nisu videli a vlasnik uhvaćenog roja kolega Petronije to demantuje i nikakve obaveze po tom pitanju ne prihvata. Da mora imati kraj priče potvrda je kazivanje »starih« ljudi da uspešan pčelar mora jednu košnicu kupiti, jednu ukrasti i jednu dobiti na poklon (dosta njih tako misli i želeli bi da to i dokažu). Na kraju krajeva, svi znaju da je nedavno kolega jednu košnicu sa pčelama kupio. A evo kako kažu šta se događalo u nastavku priče. Vlasnik uhvaćenog roja kolega Petronije izabra jednog poverljivog druga, te mu saopšti plan o nabavci (ovo kažu nije krađa već nešto sasvim drugo, a šta drugo to ne mogu tačno da definišu kao zajednički stav) jedne košnice pčela. Prethodno ga je na više načina proveravao (na samo njemu znan postupak). Drug prihvati, ali ne znamo pod kakvim uslovima (a i mi bi voleli da znamo bar da zaokružimo celinu). Dosta puta su plan analizirali, menjali i doterivali, i kad su sebe ubedili da je isti izvodljiv, krenuše u izvršenje. Izabraše noć i to dosta tamnu noć da ih niko ne vidi (po planu sve znaju napamet), ali odjednom, usred akcije, kad mu vreme nije, ispade problem: koju košnicu uzeti? Prvu ne valja, zadnju nećemo, ali koju onda? Nepripremljeni po tom pitanju, hitno se odlučiše da uzmu najtežu. Kad je bal, nek je bal, odnosno dobra košnica mora biti i teška, a samim tim i buduće pčelarstvo će biti dobro. Tako i uradiše, negde oko sredine pčelinjaka pronađoše jednu izuzetno tešku (oni koji to nisu videli kažu da su se obojica veoma obradovali). Dosta su se pomučili dok su je preneli u kola, a potom u novi pčelinjak, na pčelinjak kolege Petronija. Pre odlaska na spavanje poželeše jedan drugom: srećno bilo (i drug je imao želju da počne pčelariti). Zadovoljni su bili i zato što ih nijedna tokom ove akcije nije pečila, ipak su oni bili bolji tim od onih u Slobodi. Sutradan, posle posla, pođoše u pčelinjak da malo uživaju u plodovima sinoćnog rada. Usput u prodavnici kolega Petronije kupi dva piva (hladno, iz frižidera) da se, kad stignu, okrepe u prirodi. Sedoše više pčelinjaka, otvoriše pivo i nazdraviše. Gledaju sve tri košnice kako se presijavaju na suncu i komentarišu kako im mesto odgovara, i da je ona nova veoma slična starima. Posle nekoliko gutljaja primetiše nekako istovremeno da iz srednje (nove) ne izlaze pčele, i to ih zbuni. Odmah navukoše kape i priđoše, podigoše krov i poklopnu dasku i ugledaše čudo, čudo dotada neviđeno. Umesto pčela u košnici se nalazio ogroman kamen! Zgledaše se, prvo nemi, pa potom jedan drugog pitaju zašto. Stvarno im nije bilo jasno zašto se kamen nalazio u košnici, ali samo na trenutak. Kolega Petronije se doseti i odgonetnu tajnu. Znam, znam, sigurno znam, sigurno je to. Posle objašnjenja obojica se složiše da je to to. I neka je to. Ostaće ovde, tu gde jeste, i tako ću i ovo narodno verovanje ispuniti. Biću dobar pčelar. Sada ću da počnem da pravim košnice, jer vidiš oće me. Sad mora da krene, bio je veoma zadovoljan kolega Petronije.

Ovde, na kraju ove priče, mi konstatujemo da je kolega Petronije ispunio priče - verovanja »starih« ljudi da se radi uspešnog pčelarenja u pčelinjaku mora nalaziti (neki kažu: zakopati) đule (ne veliki, ali težak predmet - primedba pisca). E, sad, dragi čitaoci, pitam se šta vi mislite: da li je ovde kraj priče? Za sada ja nisam čuo nikakvih komentara, niti pak sumnji u nastavak ove priče. Ako šta budem saznao ja ću to pribeležiti, i ako budete radoznali, nekako ću vam saopštiti. Činjenica je da kolega Petronije sada ima preko deset košnica, i da se lepo brine o svojim društvima.